Pravac Rumunija, Transilvanija

 

Naravno, čim se ukazala prva prilika , nije nam trebalo mnogo da se spakujemo. Odluka je pala: „Pravac Rumunija, Transilvanija, čuvena Transalpina“. Da ne gubimo vreme, polazimo odmah posle završenih poslovnih obaveza u petak popodne. Plan je bio ambiciozan: da do mraka stignemo do Rešice ili, ako uspemo, do Caransebesa gde bi noćili.

 

Polazimo bez mnogo zadržavanja, dobrim i poznatim putem od Pančeva preko Kovina i Bele Crkve do graničnog prelaza Kaluđerovo. Iako smo ovim putem prošli mnogo puta, uvek i nanovo uživamo u krajoliku Deliblatske peščare i  Belocrkvanskih jezera, bez obzira na „prijatnih“ 40°C u hladu. Pejzaži se brzo smenjuju i posle ravnice polako zalazimo u brežuljkaste puteve Rumunije, te pored skijališta Semenik i rudarskog grada Anina dolazimo u Rešicu. Grad je lep, Sunce je još visoko, pa je odluka brzo doneta – idemo za Caransebes. Prednost udobnog motocikla – uvek možete da vozite još sat vremena, a da se vaša lepša polovina ne buni. Čak naprotiv… Razgledamo u prolazu muzej starih i restauriranih parnih lokomotiva na otvorenom i idemo dalje.

 

 

 

Caransebes, administrativni centar okruga, sa elementima romanske arhitekture pomešane sa arhitektonskim rešenjima „realnog socijalizma“. Uz pomoć lokalnih bajkera, koji su uvek spremni da pomognu, nalazimo simpatičan hotel u samom centru grada, opremljen stilskim nameštajem kao u muzeju i, što je najvažnije, sa dvorištem za bezbedno parkiranje motocikla. Noćenje sa doručkom – 30 evra za dvoje! Svaki komentar je suvišan. 

 

 

 

Napuštamo Caransebes sa najlepšim utiscima i vozimo prema gradu Petrosani…planine su sve bliže i sve veće. U gradu se raspitujemo za put prema Transalpini i lokalni taksista nam objašnjava kako je put dobar, za motor pogotovo. Hm, dobar, u početku…prolazi se kroz lokalno izletište, pored planinske reke, ali kako se penjete sve više, puta je sve manje. Počinju deonice sa delimičnim makadamom, pa samo sa makadamom, pa stena od dve tone na sred puta, koju svi uredno obilaze, krave na putu…Krajolik je predivan, stajemo i slikamo, ništa nam ne smeta.  

 

 

 

Napredujemo polako, ali sigurno, a bar dve srećne okolnosti su nam išle na ruku, to je deonica od svega oko 30 kilometara i visok i robustan BMW motocikl. Konačno dolazimo do velike raskrsnice na 1600-1700 mnv, gde nailazimo na veću grupu rumunskih bajkera. Stajemo, slikamo se i pitamo za dalji put. Kažu da je na dalje izvanredan, vožnja vašeg života. Gledajući njihove motore (japanske R-ove i niske kruzere) siguran sam da su u pravu. I bili su!! 

 

 

 

Posle nekoliko kilometara nailazimo na raskrsnicu odakle putevi vode prema obližnjim ski liftovima i hotelima, i na veliku gužvu, sve liči na neki narodni sabor, vašar…Puno automobila, kamiona parkiranih sa strane, ljudi koji prodaju  borovnice i pečurke (koje su toliko velike da sam pomislio da su lepinje, somuni). 

 

 

 

Provlačimo se nekako i izbijamo na put prema gradu Sebes. Asfalt je potpuno nov, još neobeležen, duge blage krivine, i prelepe šume i jezera. Na toj visini temperatura je za 20-ak stepeni niža i veoma je „bikers frendly“ u odnosu na 40°C u podnožju planine. Uočavamo jednu veliku razliku u odnosu na našu zemlju, nema mnogo usputnih kafana! Kada dolazite iz zemlje gde su pored puta table sa natpisima „kafana 500m“ ili „jagnjetina ispod sača 1km“…tabla sa obaveštenjem da je kafana udaljena 25 km (!?) deluje, u najmanju ruku, čudno. Znači, 25 km do ručka, pastrmke na žaru sa pogledom na veliko akumulaciono jezero i više nego pristojne cene. Rumunija je, još uvek, vrlo prihvatljiva zemlja za nas. S obzirom da je vikend i sredina leta, sezona motora je u punom jeku, pa veće ili manje grupe motociklista iz čitave Rumunije i Evrope voze ovu atraktivnu deonicu. Potpuno ih razumem…

 

 

 

 

 

Posle pauze za ručak nastavljamo da se spuštamo, i posle nekih 120 km ulazimo, na 40°C, u grad Sebes i preko Deve, dan završavamo u Hunedoari, gradu mađarskih kraljeva koji su vladali ovim delom Rumunije. Ovde nailazimo na neočekivan problem…subota je uveče, dan za venčanja i svadbena veselja. Ispred svakog hotela gde smo pitali za smeštaj, već je postavljen crveni tepih, posute ružine latice, muzika se sprema, livrejisani kelneri…u prevodu, nema spavanja. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja odustajemo i smeštamo se u velikom hotelu u samom centru grada, ali tražimo sobu na što višem spratu. Hotel je, očigledno, nekada bio u društvenom vlasništvu ali je u „tranziciji“ privatizovan i sasvim je pristojan. „Pristojna“ mu je i cena – 45 evra za dvoje, znatno skuplje od ostalih.  Ljubazno nam izlaze u susret i upozoravaju da to veče imaju DVE svadbe u dve odvojene sale. Nemamo kud, posle celodnevne vožnje kriterijumi opadaju. Pitam za parkiranje motora, kažu ispred na javnom i osvetljenom parkingu. Nisam oduševljen, ali vidim par Slovenaca na dva BMW-a, koji su tu parkirani, pa im se pridružujem. Valjda neće…Naravno, i pored sobe na IV spratu, odslušali smo ceo muzički repertoar, od rumunskih narodnjaka do evergrina, sa podvriskivanjem i karaoke takmičenjem…Kao na našim svadbama.

 

 

 

Doručkujemo ranije i odlazimo u posetu dvorcu kraljevske porodice Hunjadi (dvorac Sibinjanin Janka, po kojima je i grad dobio ime). Lepo nedeljno sunčano jutro, pa je i broj posetilaca veći. Razgledamo lepo obnovljen dvorac, sipamo gorivo i vraćamo se u hotel. Pakujemo kofere i dužim putem, preko Hacega idemo za Temišvar. 

 

 

 

Brda Transilvanije polako smenjuju brežuljkasti (!?) obodi Banata, koji neodoljivo podsećaju na našu Šumadiju. Potpuno suprotno našoj predstavi Banata, ravnog kao tepsija. Ravnica postaje dominantna tek kako prilazimo Temišvaru. Naravno, vrućina je nesnosna, mi u punoj opremi, BMW-ovi boxer cilindri lepo greju noge…sauna na dva točka. 

 

 

 

U Temišvaru, zna se, poseta shopping molu  („Jullius mall“), da lepša polovina „dođe k’sebi“ i da se popune prazni kapaciteti u koferima. Praznih novčanika i rezervoara, ali puni utisaka polazimo prema Vatinu i majčici Srbiji. Preko Vršca i Alibunara stižemo predveče kući  u Pančevo, posle dva i po dana i nešto manje od 1000 pređenih kilometara. Šta reći na kraju, Rumunija je lepa zemlja, idealna za obilazak motorom jer ima dosta zanimljivih puteva kroz nacionalne parkove, šume…nema mnogo dosadnih autoputeva kao u Zapadnoj Evropi, a pri tome je, još uvek, finansijski prihvatljiva džepu prosečnog srpskog bajkera. I naravno, da ne zaboravim, BMW R1150R, „bavarski gutač kilometara“ je sve ovo podneo junački, i nije se žalio na veliku vrućinu, na off road deonice, pretovarene kofere…a uzvratio je pristojnom potrošnjom od oko 5,5 litara. Za svaku pohvalu.